Vidosav Stevanović rođen je 27. juna 1942. u Cvetojevcu pored Kragujevca „pod nemačkom okupacijom i vladom nacionalnog spasa, u porodici srednje siromašnih šumadijskih seljaka“. U čast Vidovdana – u čijem se imenu krije ostatak starog boga Svantovida ili Belog Vida, zaštitnika rata i sunca – na krštenju je dobio ime Vidosav. Tih dana počele su bitke kod Bir Hakima i Sevastopolja, ratna sreća prešla je na stranu Saveznika, civilizovani svet je za malo izbegao katastrofu. Vidosavljev otac Dragomir, borac XVII istočnobosanske udarne divizije, tesko je ranjen u selu Sijekovac pored Bijeljine, umro je u somborskoj vojnoj bolnici na dan pobede. Posle propasti kolektivizacije deda Rajko je Vidosava poslao u Kragujevac na školovanje. „Srećom, bio sam nejak, bolešljiv i nesposoban za seoske poslove. Privlačile su me svetlosti gradova koji postadoše i ostadoše moje doživotne ljubavi.“

    Kragujevac je napustio osam godina kasnije, sa sveskama punim stihova, proznih skica i eseja i odlučan da postane pisac. U Beograd je stigao na dan kad je počinjala Prva konferencija nesvrstanih. „Bio je to moj izabrani grad i pre nego što sam ga video, zato mi nije smetalo ono što sam video. Ostao sam u njemu trideset godina.“. Studirao je stomatologiju, razboleo se i, ozdravivši, odlučio da studira književnost. „Malo kasnije napustio sam školsku književnost da bih se čitavim bićem posvetio pravoj književnosti. Nisam je smatrao zanimanjem već pozivom, veštinom koja zamenjuje religiju, politiku i stvarni život. Nekoliko godina bio sam u prilici da bedom i lišavanjem plaćam i dokazujem to uverenje sebi koliko i drugima.“ Izlazak prve knjige pripovedaka „Refuz mrtvak“ 1969. u „Prosveti“ odredio mu je život za mnogo godina. „Imao sam uspeha, dobio sam tri značajne nagrade, našao sam se u vrtlogu polemika i postao žrtva dve diskvalifikacije: da sam rodonačelnik „crnog talasa“ i da sam započeo takozvanu „stvarnosnu prozu“.

    Oba izraza su književno besmislena ali behu dobra batina za smirivanje neposlušnog pisca.“

Već tada je za svoju prozu koristio izraz „fantastični realizam“, skovan prema poznatoj rečenici Dostojevskog da „ništa nije fantastičnije od stvarnosti“. „Koristim ga i danas i smatram da obuhvata sve raznolike tipove proza u kojima sam se ogledao. Taj izraz su prihvatili svi kritičari koji su se bavili mojim knjigama, osim beogradskih.“

Protiv Vidosava je u to vreme započet sudski proces koji je trajao šest godina. Nije ni oslobođen ni osuđen; proces je zastareo.

    Zahvaljujući klimi otvorenosti i tolerancije, koju su širili političari što ih nazivamo „srpski liberali“, zaposlio se u „Prosveti“, najvećoj izdavačkoj kući u Jugoslaviji. „Budući da već bejah isključen iz javnosti, dobro sam izučio izdavački zanat: ta nova strast kasnije je bolje poslužila mojim kolegama nego meni.“

Krajem sedamdesetih godina – sledbenici „srpskih liberala“ ponovo su držali važna mesta u politici i pokušavali demokratizovati sklerotični jednopartijski sistem – ponovo je ponegde i u nekim medijima puštan u javnost. „Državna televizija sačuvala me je na crnim spiskovima do danas.I čini se da to nikom nije čudno, osim meni.“

Kao direktor i glavni urednik BIGZ-a od 1982. uspeo je ovu kuću spasiti od propasti i dovesti među najbolje u Jugoslaviji. Taj uspeh pretvorio se u nešto napornije: ondašnji republički vrh odlučio da je istu stvar mora uraditi u „Prosveti“ koja se tada nalazila u krizi.

„Ponovio sam i napor i rezultate, sve je krenulo kako treba, ali sam dve godine kasnije morao podneti ostavku i dati otkaz istog dana. Drugarica Marković, supužnica pobednika na Osmoj sednici, pružila je preko svojih miljenika kandže prema mom preduzeću. Nisam mogao prisustvovati uništenju kuće koju sam toliko voleo.“Dve godine potom bio je savetnik u sarajevskoj „Svjetlosti“. U Sarajevu su mu 1989, godine drugi put izašla Sabrana dela. „Uvidevši da nacionalisti po svaku cenu hoće rat, podneo sam ostavku i otišao iz grada koji će uskoro postati žrtva najduže opsade u dvadesetom veku.“

    Angažovao se malobrojnoj u grupi intelektualaca koji su se borili protiv Miloševića i njegove politike nacionalnih podela, mržnje i ratova. Rezultat toga su „Nezavisni pisci Jugoslavije“ 1989. i „Beogradski krug“ 1991.

Na dan pada Vukovara sa porodicom smo napustili umiruću Jugoslaviju, početak rata u Bosni dočekali smo kao progonjeni egzilanti u Atini. Uz pomoć prijatelja napustili smo Micotakisovu Grčku, sačuvavši u srcu onu drugu, hrabru u slobodarsku.

    Prvi napad na Srebrenicu 1993. zatekao je Vidosava u Parizu gde je stigao za svojim knjigama iz trilogije „Sneg i psi“. „Tradicionalna zemlja dočeka još jednom je pokazala snagu svoje tradicije, dopustila mi je i da dovedem bližnje, Mariju i najmlađeg sina Stevana. Stariji sinovi su odlučili ostati u Srbiji i boriti se za slobodu. Petog oktobra 2000. mislili su da su uspeli. Zahvaljujući naporima Miloševićevih nastavljača, danas sva trojica mojih sinova žive u inostranstvu.“

    Priključio se Ivanu Đuriću i Pokretu demokratskih sloboda koji je pokušavao ujedniti demokratske snage na sceni Miloševićeve „skraćene Jugoslavije“. Vrata kancelarija demokratske Evrope ostala su zatvorena za dvojicu srpskih disidenata, neke od njih su bezmalo otvoreno podržavale Miloševića koga su posle dejtonskog sporazuma 1995. proglasile „garantom stabilnosti na Balkanu“. „Još uvek se divim bezočnosti te gluposti čije posledice još trpimo.“

Krajem 1996. vratio se u zemlju, priključio se demonstrantima u Kragujevcu, zajedno smo opkolili i osvojili RTV Kragujevac čiji je direktor Vidosav postao na nekoliko meseci. „Uvidevši šta se događa u opoziciji - bila je samo jedno odeljenje Miloševićevog režima i poslednja linija njegove odbrane – odlučio sam otići ponovo u Francusku i zatražiti politički azil. Ne mogu da zamislim nedostojniju smrt nego onu od ruke nekog šešeljevca.“

Dokumenta političkih azilanata nosili smo dok nismo postali građani Francuske. „Kao i svi ljudi sa ovih prostora, nosim u sebi nekoliko identiteta – Šumadinca, Srbina, Jugoslovena, Balkanca, Francuza, Bosanca, Evropejca i građanina sveta – i zbog toga se smatram bogatijim i slobodnijim nego ranije.“ Objavio je „Milošević, jedan epitaf“ pre pada srpskog predsednika, ta „prokleta knjiga bez pravog kraja“ u raznim je verzijama objavljena na više jezika.

„U tajnim katakombama beogradske čaršije osuđen sam zbog toga na duhovnu smrt. Autocenzura radi protiv mojih knjiga tvrđe i uspešnije nego nekada cenzura.“

U to vreme dobija francusko odlikovanje “Chevalier de l’Ordre des Arts et des Lettres”. Nijedan srpski medij nije to zabeležio.

    Godine 2004., gonjen potrebom za svojim jezikom, napustio je Pariz i došao u Sarajevo, grad-simbol, ja sam ga pratila kao i u tri i po decenije našeg dosadašnjeg života. Iz solidarnosti sa multietničkom Bosnom i njenim žrtvama u ratu „koji Srbija nije vodila“ uzeli smo i bosansko državljanstvo.

    Godine 2007. postao je penzioner i vratio se u kuću na brdu pored Kragujevca u kojoj se nalazi njegova biblioteka. Živi povučeno, izbegava javnost i medije, povremeno putuje. Radi na nekoliko rukopisa koje odavno nosi sa sobom. Odbija političko angažovanje. Preko leta mu dolaze sinovi, prijatelji iz inostranstva, čitaoci.

Zahvaljujući naporu opštine Kragujevac, i izdavačkoj kući “Koraci”, njegove se knjige se od te godine mogu naći u srpskim bibliotekama i knjižarama, mada ne u svima.

    Godine 2009. sa grupom Vidosavljevih čitalaca na našem seoskom imanju osnovala sam “Klub Vidosav” koji raznovrsnim programima privlači posetioce i radoznalce. U njemu se sada nalazi i stalna izložba Vidosavljevih knjiga na srpskom i na drugim jezicima pod nazivom “Knjige kojih nema”.

Uz pomoć prijatelja i čitalaca Vidosav sve vreme vodi borbu protiv cenzure. “Te utvare prošlosti kod nas ima svuda, valjda zato svi tvrde da je nema.” Ponekad ima uspeha u toj borbi.

    Godine 2010. “Službeni glasnik” objavio je njegov “Dnevnik samoće” 1988-93. koji je izazvao dosta gneva i privukao znatan broj čitalaca. Objavljivanjem romana “O mestima tužnim i dubokoj noći” Grafički atelje Dereta počeo je izdavanje njegove Izabrane proze u četiri knjiga.

    Polovinom 2011. izašla je monografija “Vidosav” koja obeležava pedeset godina književnog rada mog supruga.

„Šta će dalje biti?“, pitam ponekad. „Ako uspemo sprečiti da se ponovi ono najgore iz bliže prošlosti, nameravam ovde i ostati.“ kaže Vidosav. „Ako se to najgore dogodi, svejedno mi je: ista se borba ne može voditi dva puta.“ I dodaje: "Šta god da se desi, biće građa neke buduće knjige."

 

Marija Vasiljević